Због све чешћих напада у медијима и полемике око тржишта уџбеника, рђавих оцена Историјског одељења САНУ и директора УО Завода за уџбенике, као и флоскуларних изјава г. Александра Кавчића на рачун уџбеника које објављују издавачи чланови Удружења издавача уџбеника, наставних средстава и учила Србије (у даљем тексту: Удружење), желимо да упознамо јавност са значајним чињеницама везаним за издавање уџбеника и квалитет образовања у Србији.
Удружење издавача уџбеника, наставних средстава и учила Србије постоји од 2004. године и окупља 15 издавачких кућа, чији се уџбеници користе у свим школама у Србији. Највећи број издавачких кућа чланица Удружења постоји скоро две деценије, а неке и дуже. Наше издавачке куће разликују се по броју запослених, годишњим прометима, видовима власништва, начинима стварања уџбеника и другим одликама пословања. Али оно што нас повезује јесте стварање квалитетних уџбеника и одговорност према квалитету образовања и савременим друштвеним токовима.
Издавање уџбеника је сложен и веома одговоран посао. Да бисмо објавили квалитетне уџбенике, ангажујемо из сваке области највеће ауторитете, било као ауторе или као рецензенте (универзитетске професоре, као и наставнике са дугогодишњом праксом у школама), запошљавамо искусне уреднике, врхунске дизајнере, илустраторе, преламаче, лекторе, коректоре, плаћамо права на фотографије и друга ауторска дела која су саставни део наших штампаних и дигиталних издања. Издавачи се труде да садржаји њихових уџбеника буду изложени на што занимљивији начин, да буду привлачни ученицима, а да истовремено садрже све што је прописано Програмима наставе и учења.
Неопходно је имати у виду да уџбенике прегледају стручне комисије ЗУОВ-а према прописаним правилима, чиме ти уџбеници добијају кредибилитет за употребу у наставном процесу. Поред стручне оцене, наши уџбеници подлежу и суду јавности.
Тржиште уџбеника је постепено демонополизовано од 2003. до 2011. године у складу са позитивним искуствима најразвијенијих земаља. До тада је Завод за уџбенике био једини издавач уџбеника. У време постојања монопола Завода за уџбенике, највећи број уџбеника се годинама није мењао, многи уџбеници и радне свеске су штампани у црно-белој техници. Исте грешке понављале су се деценијама у уџбеницима. Конкуренција на тржишту уџбеника допринела је бољем квалитету уџбеника свих издавача, па и самог Завода за уџбенике.
Неистина је да Завод за уџбенике једини издаје нискотиражне уџбенике. Члан радне групе за израду актуелног Закона о уџбеницима био је и садашњи в. д. директора Завода за уџбенике Милорад Марјановић. Тим законом дефинисана је обавеза Завода за уџбенике да формира Центар за нискотиражне уџбенике, који би се финансирао тако што би сви приватни издавачи уџбеника издвојили по 2% од својих прихода. Будући да Завод није на време испунио своју законску обавезу и формирао Центар за нискотиражне уџбенике, чланови Удружења су обавезу објављивања нискотиражних уџбеника преузели на себе и превели више од 300 својих уџбеника на језике националних мањина. Поред тога, издавачке куће чланице Удружења приредиле су преко 1.000 прилагођених издања својих уџбеника за ученике са различитим посебним потребама. Сва та издања представљају нискотиражне уџбенике, те је нетачна тврдња да приватни издавачи не стварају уџбенике који не доносе профит.
Својим досадашњим радом приватни издавачи су несумњиво допринели подизању квалитета уџбеника и осавремењавању наставе. С правом истичемо да су претходне две реформе програма наставе и учења имале значајно упориште у нашим издањима. Радећи уџбенике по новим програмима, издавачи, чланови Удружења, скоро су већ две деценије партнери Министарства у тежњи да се образовни систем унапреди и усклади с потребама савременог ученика. Као последица тог партнерства настали су уџбеници, у штампаном и дигиталном формату, репрезентативни не само за нашу државу него и за шире окружење. Посебно смо поносни на наша дигитална издања, као и на образовне платформе. Њихов значај истакао се током ванредног стања, када су сви чланови Удружења омогућили свим ученицима и наставницима бесплатно коришћење дигиталних уџбеника и образовних платформи.
Годинама се у новинским написима наводе неистинити подаци о вредности тржишта уџбеника. Она се представља вишеструко већом него што је то заиста јесте. Из званичних биланса лако се може установити стварни приход издавача уџбеника и уочити да укупан годишњи приход свих приватних издавача није већи од 30 милиона евра. У односу на број запослених у овом сектору и посебно у односу на број ангажованих сарадника, овај износ никако не би смео бити представљан сензационалистички.
Желимо да истакнемо своју зачуђеност чињеницом да медијске куће уступају медијски простор особама које нису довољно стручне да говоре о квалитету уџбеника. Због тога се велики део јавности доводи у заблуду. Како је могуће да неко ко сматра да је способан да креира уџбенике које ће поклонити свим ученицима каже да су сви уџбеници исти? Сваки од уџбеника има своју специфичну дидактичко-методичку поставку, концептуално другачији приступ, и томе подређен распоред информација и различит избор афирмативних садржаја. А само те разлике омогућавају да се оствари прокламована инклузија – образовање у складу са тежњама, интересовањима и различитостима ученика и наставника. Како је могуће да неко сматра да је стављање ПДФ варијанте уџбеника на сајт довољан наставни материјал по коме ће ученик учити. Уступање ПДФ-а родитељима да га самостално одштампају знатно ће више коштати родитеље од куповине новог уџбеника, јер је цена дигиталне штампе појединачног примерка знатно већа од цене уџбенике. Или можда тај неко мисли да ће деца учити из црно-белих копија, што би у данашње доба естетике и афирмативности било скарадно, а при томе и погубно за учениково поимање градива. У светлу свега претходно наведеног, истичемо неопходност друштвене одговорности свих оних који на недовољно одговоран начин приступају теми уџбеника, како оних који дају изјаве без исцрпних анализа и стручног знања, тако и новинара који таквим особама уступају медијски простор.
Имајући у виду све чињенице које смо навели, постављамо питања: Зашто се тенденциозно умањује допринос приватних издавача образовном процесу када је он неупитан? Због чега се непрестано износе неистине о вредности тржишта уџбеника? Да ли неко размишља колики број високостручних и образованих људи запошљавају или ангажују приватни издавачи? Да ли је циљ одрећи се квалитетних издања приватних издавача како би се вратио монопол државном издавачу и сви проблеми које је би такав поступак са собом носио? И, коначно, да ли неко осећа одговорност што се на сензационалистички начин приступа једној од најзначајнијих тема сваког друштва – образовању и уџбеницима?
Београд, 9.12.2020.
УДРУЖЕЊЕ ИЗДАВАЧА УЏБЕНИКА
